Наш народни живот

држим да би историја нашега оружја постала још јаснија. Наше старо оружје и његова историја мало су обрађивани. Ст. Новаковић, Старасрпскавојск а, Београд 1893, стр. 152 —157; Ив. Зовко, Zbirčica о oružju (Sa rajevski List 1896, ■бр. 17); Л. Грђић-Бјелокосић, Збирчица о оружју (3 о р а (мостарска) 1898, стр. 37 —40, 79 —80, 123—125); К. Јиречек Историја Срба 111, стр. 127—129; IV, стр. 195; К. Н. Костић, Стара срп■скатрговина и индустрија, Београд, 1904, стр. 71 —74; П. Стрмшек, Orožje v jugoslovanski narodni epiki (Zbornik za narodni životiobičaje Južnih Slovena XXV (1921), стр. 1—56); C. Тројановић, Оружје (Ст. Станојевић, Народна Енциклопедија, св. 19, стр. 217 —224), то је готово све. Но то није све што би се о нашем старом оружју имало рећи. „Обрана је с животом скопчана”, рекао је Његош с пуним правом. Због тога је природа, вели, учинила те „остро осје одбрањује класје, трње ружу брани очупати”, уз то „зубовах је туште изострила, а рогове туште зашиљила”, па је створила „коре, крила и брзине ногах”. Само је према човеку у том погледу природа била маћеха. Његово је тело остало ничим незаштићено, његови су ноктн и сувише слаби, његови зуби нису довољно „изострени”, нема ни тврде коре ни крила, „брзина ногах” му је мала, удар руке и ноге су безначајнн према ономе од чега има да се брани и шта има да савлађује. Али док му је с те стране била ненаклоњена, с друге стране је учинила те у њему „умна сила торжествује”, и он је њоме сам накнадио оно што му је природа отказала. Од како се о човеку зна, зна се и о његовом оружју. У том погледу нису могли бити изузетак ни претци нашега народа. Какво ће оружје имати који народ било ри најприродније да зависи од тога какав му материјал може пружити за оружје природа земљцшта

101

НАШЕ СТАРО ОРУЖЈЕ