Наш народни живот

никад неће вратити из лова празних руку. 1 Негде се, да би у лову била сигурна, „пушка причешћује”, то јест кад ловац узима причешће не треба да га прогута, већ треба да га однесе кући и метне у напуњеиу пушку, па да је после испали. Ово се сматра за врло тежак грех, али се ипак врши. 2 Крајем XVIII и почетком XIX века живео је Мијак, по имену Ђурчин Кокалески, главар села Лазаропоља. Носио је између осталога и дугачак јатаган који се и сад чува у његовој породици. Њиме је он „посекао много глава и зато се и данас употребљава као лек: умије се и вода се даје да је пије онај који болује од „уплав” (страх)”. Вода од умивеног јатагана зове се „уплафна вода”. 3 У народу има још врло много оваквих и сличних веровања и обичаја, који су у вези са оружјем. Ја мислим да су заједно са оружјем у наш народ дошле и многе друге ствари. Тако су са оружјем могли доћи, па бити преведени на наш језик и неки стереотипни изрази о оружју у нашим народним песмама (Цефердаре, мој по Богу брате, немој мене с ватром преварити, за око те ни молити нећу) и нека правила и искуства што их налазимо у народним пословицама и сличне ствари v традицији и језику. Свестраним упознавањем нашега оружја и истраживањем везе између њега и оружја земаља из којих је пореклом, као што се види, могу се разјаснити многе ствари не само иаше материјалне, већ и духовне културе. Сваки прилог у гом правцу нашој је науци добро дошао. Прилог Г. Ћурчића, који ми је дао повода да напишем овО' неколико речи, не би требало да остане усамљеи. Без таквих прилога не може се доћи до онога што je нашој науци о оружју потребно.

1 Ловац за 1899, стр. 66. 2 Ловац за 1899, стр. 66 и за 1901, стр. 202 н 203. 3 Т. СмиљаииТ, Племенске одлике Мијака (Narodna Starina 7, стр. 63).

109

НАШЕ СТАРО ОРУЖЈЕ