Наш народни живот

служи док му се не подеру опанци, које му овај буде дао. Опанци су били од човечје коже, и никако се нису могли подерати. Кад сиромашку, најзад, досади служити, он запита ђавола шта да ради. Ђаво му рекне да су то опанци од човечје коже и да се не могу поцепати док њима не стане у људску поган. Сиромашко га послуша и опанци се поцепају. Можда је и ово веровање туђинскога порекла, па је од некуда дошло међу нас. То би били, колико је мени познато, трагови и помени канибализма у нашем народу. Они нису ни подједнако стварни, нити се у истој мери односе директно на наш народ. Најстварнији и најдиректнији помен јесте онај, који говори о канибализму из оскудице у храни; за тим они који говоре о канибализму ради освете, па ради пренашања особина убијенога на оне који једу од њиховог тела, и, најзад, ради добијања мађичке моћи и ради заштите убице. Сви остали помени или су позајмице из приповедања других народа, или се односе на друге народе, или су претерана имагинација наших певача и приповедача. Али, ма како било, неће бити без интереса да се зна све што се у нашем народу о канибализму верује и казује, па и песме, и прнповетке, и веровања, ма од куда била и ма на кога се односили. На крају напомињем да сам се у свему довде реченоме обзирао на употребу људске крви само од убијених људи. Понекад се пије и крв од живих људи, као што је случај при побратимству, али то, на сваки начин има други значај.

128

НАШ НАРОДНИ ЖИВОТ