Наш народни живот

Покајнице у Његоша испеване су у облику народних покајница. У Његошевој поезији има и елемената народних приповедака: А ево смо као оно миши, Те за мачку звоно приправљају... Сад ми пада на ум она прича, Кад онога из јаме вадише: По му лица црно по бијело... А ево се, људи, окупљамо Ка сватови пјани, што се прича... Почеше се шалит, ка умију. Како су и.м некн од старијих Оградили негђе воденицу, Ђе нити је сплаке ни потока, Кад пригради, спази се за воду... Трагови су многи до пећине... Све су ово познате народне приповетке, или алузије на њих. Најзад, Његош је у своју поезију унео и народне пословице. Примери су за то многобројни. При употреби народних пословица он је различито поступао. Неке је пословице употребио онакве као што су, не променивши их ни за једно слово; „На муци се познају јунаци”; „Тешко земљи куда војска прође”. Неке је мењао, што му је то било потребно ради стиха, или иначе, што их је рђаво од народа запамтио (а можда их је и чуо у облику у коме их је употребио): „Млијеко их српско разгубало” (Тако ме не разгубао твој хлеб); „И да Бог да траг нам се затро” (Траг му се по трагу сметнуо); „Ко разгађа, у нас не погађа” (Ко разгађа, не погађа); „Ко се топи, хвата се за пјену” (Тко се топи, и пјене се хита. Утопљених и пјене се хвата); „Што се мрчи кад ковати нећеш” (Или куј, нл’ не мрчи гаћа); „Врана врани очн не извади” (Врана врани очију не вади); „Старо дрво сломи, не исправи ’ (Старо дрво мучно је исправити); „Ко ће боље, широко му поље” (Ко зна боље, широко му поље);

150

НАШ НАРОДНИ ЖИВОТ