Наш народни живот

ОБЈАШЊЕЊЕ НЕКОЛИКИХ НАР. ПОСЛОВИЦА. 169

„Мопасћ! о Зегмаш“, „Мајасћ злуе Разсташ ме! ш мепи5 Сусат Зегмат“.: У расправи митрополита Стевана «Стратимировића „О Власима“, из 1806, вели се да римокатолици у Хрватској и Славонији име Влах „Славонцима и Србима који су источне, наше, вере с презрењем придају“, и да „исто тако и Турци у Босни и Србији сваког хришћанина Босанца и Србина Влахом називају“. При крају ХУШ века забележио је Стефан Ференчевић, свештеник сомборски пословицу: „У крају се Власи даве“. Уз њу је дао овакво објашњење: „Тако се нама Србљем поношавају иноверци с нама живећи, што сваки посао добро почнемо, а зло свршимо, као да штит а не Ни5 согопај орп5“.“

Да се име Влах односи на Србе имамо пуно доказа у самога Вука С. Караџића. „Кад су Србљи први пут дошли на Шабац (1804), онда су турске жене у Шапцу пјевале:

Подигло се неколико Влаха, И понело у тиквици праха. ““

„Кад су Турци чули да пуцају топови на ЈЉубићу, вели на другом месту Вук, изнајпре нису веровали да су то прави топови, него су мислили да су Срби начинили од дрвета као ступе, те их плаше и за то су говорили: Не превари, Влахо, него У „Српском Рјечнику“, код речи Влах, има Вук овакво објашњење: „Срби закона турскога, у Босни и Херцеговини, тако и они закона римскога, како у Босни и Херцеговини, тако и у царству аустрискоме, изван Далмације, зову, и то као за поругу, браћу своју закона грчкога“. Код речи Власићи, вели Вук дау

1 Рад. М. Грујић, Апологија, стр. 55 и даље; Вас. Ђерић, (0 српском шмену по западним крајевима нашег народа, Београд 1914, стр. 49 и даље.

2 Летопис Матице Српске, књ. 228, стр. 119. „Додатак к числу 88 Новина Србских, за 1818, стр. 654. Вук С. Караџић, Српске народне пјесме ТУ (1896), стр. 135. 5 Вук С. Караџић, Историски и еднографски списи, 1, 152.

1]

на с» |