Наш народни живот

178 | СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

Сваки себе за нос ухвашио, Догна брштву до својега носа! Докле трећи са врх зида викни: „Чуј, народе, не потопите се!“ У шо рикни низ пазар ријека; Или било мушко пили женско, Свак да гази уздигни хаљине, Кад ни воде ни од воде трага, Но свак дига у пазар хаљине И кренуо ка да воду гази! Кад виђели е их погрдише, Скочи народ и би их побили, Но утеци у Котор Латини.

То играње исто је овакво

Што на коноп играју, војвода !

Слично казивање, али само о носу и гроздовима, налази се иу Гетеову Фаусту, те је Ј. Скерлић држао да је та епизода у Његушу „остатак из читања великих туђинских песника“, у овом случају — Гетеа, мислећи да „сличне ствари не постоје у нашим народним умотворинама,“!

За Скерлићем је пошао и Г. М. Решетар. Коментаришући дотичне Његошеве стихове Г, Решетар вели: „Ова је прича о носовима — гроздовима узета по свој прилици из Гетеова Фауста“, и за доказ наводи Скерлићев чланак.

Међутим Обрадово причање није узето из Гетеа, већ из народнога предања и то цело, а не само о носовима и гроздовима. Још кад сам, пре много година, први пут, у Горском Вијенцу прочитао ово место, пало ми је на ум шта сам у селу Тешици, близу Алексинца, као ђак основне школе, слушао од својих другова, ђака. Неко је, наиме, тада причао како му је отац, или неко други, не памтим, казивао да су негде долазили комендијаши, па осошоњили људе и показивали им петла како вуче греду, кад оно није била греда но сламка. Онда су рекли свету да узме у руке гроздове и косире и да сваки држи косир до грозда, али нико да се не

" Ј. Скерлић, Један прилог ка проучавању Горскога Виенца (Летопис Матице Сртске књ. 286 (1901), 68—76).