Наш народни живот

МАШТАНИЈЕ У „ГОРСКОМЕ ВИЈЕНЦУ“. 179

шали да грозд одсече, кад оно нису били узели гроздове, већ сваки себе ухватио за уво или нос. Најзад су повикали народу да иде велика вода, те се људи почну загртати, а жене задизати завијаче (сукње), па су тако непристојно ишле, кад оно није било воде ни од корова. Па и доцније сам у неколико махова слушао исто предање од својих сељака.

Можда ми никад ни на ум не би пало да ово народно предање саопштим да није било чланка пок. Скерлића. Он ме је побудио да то учиним. Да бих се, пак, уверио постоји ли још где у народу такво причање, обратио сам се својим ученицима у Учитељској Школи у Алексинцу, којих је било из различитих крајева и питао сам их да ли су чули сличних прича о комендијашима. На моје велико изненађење добио сам доста одговора из разних крајева Србије, који су врло слични, понекад исти, са Обрадовим причањем у Горском Вијенцу и са оним што сам ја у детињству слушао. Одговора је било: из Тешице (из истог места у коме сам и ја причу у детињству чуо), из Купиновца (у Ресави), из Блаца (у Округу Топличком), из Рамаће (у Срезу Гружанском, у Округу Крагујевачком), из Злокућана (у Округу Пиротском), из Врања, из Власотинца и из Ужица. Све ове одговоре заједно са оним што сам ја слушао, ја сам наштампао одмах после чланка пок. Скерлића. '

Недавно је Г. Љ. Стојановић, оцењујући овогодишње (осмо) издање Горскога Вијенца од Г. Решетара, саопштио да је „као дете слушао у Ужицу (истина од писменог варошанина) варианат где се у место гроздова помињу лубенице. Неки мађионичар прво је по столу орао, па посејао лубенице, оне никле и сазреле, он свакоме дао по једну и по нож, али им запретио да не секу док им он не каже, па је одједном свега нестало, а они ухватили сваки себе за нос и наслонили нож. Народ верује да ти мађаоничари „натуре сијери на очи“ гледаоцима,

1 Караџић за 1901 (ТУ), 188—142. 12%