Наш народни живот

КНЕЖИНЕ У СРБИЈИ. 47

које су нам они саопштавали, па нам овај случај сада тежак пада“. Најзад мајору не остаде ништа друго до да затражи од народа написмено да Срећковића неће за капетана, и народ, „како кметови, тако и остали, сагласивши се, таки му драговољно

написмено даду“.“

На овакве појаве Кнез Милош је реагирао са великом жестином. Већ 3 јуна 1817 могао је он писати Михаилу Герману: „Овдашња обстојатељства за сад су добра, све је у тишини. 0д кнезова сада не осећам никаквога да шшо на страну шегли. Сви су са мном у једном сагласију. Противне партије све сам уничтожио“.“ У новим случајевима био је без милосрђа. Ђакова Буна крваво је завршена. Постављајући за капетана нараћинског Анђелка Николића, 21 маја 1835 године, он народу „препоручује“ и „налаже“ да га за капетана призна и његове заповести тачно испуњава, „као што треба да се народ спрама свог старешине правилно и законо постављеног влада... Ако сте до сад, по некому зар стародревному, рђавому, обичају, којекакве плетке радо чинили и у туђе се послове радо мешали, то сад избаците са свим... и угледајте се у том на други народ српски, који старешине своје слуша и поштује. А ја мислим да ћете и ви за дужност при“ знати онога кога ја љубим — љубити, и онога кога ја старешином поставим — поштовати, уважавати и слушати. У случају ако би се који усудио и опет какве плетке чинио, тај ће без сваке разлике строго каштигован бити:“3 Из одговора који је Кнез Милош лао 31 децембра 1838 године Исправничеству Окружија Ваљевског о народном непримању јабанца Аксентија Срећковића за капетана Среза Тамнавског, види се цело његово гледеште на постављање кнезова, односно капетана, и сва категоричност у изво“ ђењу овога гледишта. „Ми, вели он, оне људе за

1 Држ. Арх. К. К., Нах. Ваљевска 93 и 24 децембра 1838, Ме 1517. = В. и Н. Петровићи |, 178. 5 Држ, Арх. К. К., Нах. Ћупријска 1836, 17715