Наш народни живот

46 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

решинама које је Кнез Милош постављао, па је тражио своје људе, који су му и под Турцима били старешине.

Један случај народнога незадовољства са наметнутим старешинама из 1838 године врло је пластично представљен у актима Државне Архиве. Те године умре тамнавски, најпре кнез, а затим капетан, Павле Симоновић. Он је био родом из Тамнаве и као кнез био је наставио и под Кнезом Милошем, колико је то било могућно, стару кнежевску традицију у својој кнежини, те је народ са њим био врло задовољан. У децембру те године имао је исправник Окружја Ваљевског, мајор Матија Симић, да представи народу Среза Тамнавског новога капетана Аксентија Срећковића, кога је Кнез Милош био поставио. Народ је био сакупљен у селу Туларима. Мајор Симић прочита „височајше писмо Његове Светлости“ које народ „внимателно саслуша“. Мајор је већ „мислио да је дело свршено“, кад три старца из гомиле народа, који су стајали један до другога, отпочеше говорити: „Фала Господару на његовом писму, али ми нећемо тога капетана никако због тога што је јабанац“. Народ је ћутао као заливен. На то ће опет старци: „Шта сте стали те ћутите, знате ли што смо отоич говорили сви скупа да никако јабанца нећемо и не пуштамо га, кад можемо између нас једнога таквог изабрати.“ На ово народ повиче: „Нећемо јабанца никако па нећемо, кад ми можемо сами између нас изабрати, а и имамо старих наших, који старешине могу нам бити“. Узалуд им је мајор Матија говорио: „Шта вам је, браћо, Бог с ввами, таи он се у вашем окружију родио, какви јабазац>“ Народ остаде при своме. „Видимо, говорио је народ, око нас доста примера, а и у многим срезовима јабанске сларешине, али знамо да су сви старешине своје тужили и код власти опадали, а ми то никад покушавали нисмо; свагда смо љубили наше старешине и свагда радо и охотно испуњавали заповести господарске,