Наш народни живот

КНЕЖИНЕ У СРБИЈИ. 45

савац, Кнезу Милошу: „Друго Вам, пак, јављам заради Маринка да неће да га слушају, нити за старешину припознају, но другога кнеза наместили и говорили: Ми Милоша не слушамо, но како нама по вољи будне и ми кога (за) способна нађемо, тога као кнеза хоћемо“. У Ђаковој Буни 1825 године, поред народног незадовољства. због других злоупотреба, јасно се види и незадовољство са кнезовима. Јован Обреновић и Милутин Савић, Гарашанин, с јаким одељењима Јасеничана и Лепеничана, били су послати да испитају узроке буни, а неким кнезовима би издата заповест да им пођу у помоћ. Кад Јован и Гарашанин дођоше међу побуњенике, њихови људи се измешаше с њима и стадоше викати против својих старешина. 14 јануара стиже у Азању Јован Вићентијевић, кнез једне кнежине у Београдској Накији, да буде у помоћи Јовану и Гарашанину, али се и његови људи поме шаше са побуњеницима и почеше му говорити да, ако може од сада да суди како кметови и остали народ нађу за право, онда добро, ако не, онда они имају другога човека за кнеза, „који ће по њином мненију, како они нађу за право, судити“.“ На збору Ђаковаца у Тополи, 20 јануара, решено је да се упуте Кнезу Милошу народне жеље. Прва тачка тих жеља била је: да се „кнежевски зулум укида“ и да се злочинци измакну из вилајета. Кога народ хоће, тај и да буде народни старешина с „изволе нијем“ Кнеза Милоша 9 фебруара 1825 године, одмах после угушења Ђакове Буне, пише кнез Никола Станојевић из Араповца Кнезу Милошу: „Кметови (народ) од кнежине Станојевића постављају кнеза другога... .“= И тако даље. Исти случај је био и са старешинама у новодобивеним крајевима 1838 године. И тамо је народ био незадовољан са ста-

: М. Гавриловић |, 382:

2 М. Гавриловић ПЦ, 569.

= М. Гавриловић |, 579.

Х Држ. Арх., К. К., Нах. Београдска 1825.