Наш народни живот

44 СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.

народном скупштином саветовали, и били само израз народни. Ови с' знали да ће вечито остати са народом и старали су се да у њему очувају свој углед и свој образ. Испуњавајући дужности према Турцима и вршећи њихове наредбе, они су пре свега водили рачуна о народу и старали се да терете од дужности и од наредаба народ што мање осети. Под Кнезом Милошем постало је све другојаче. Кнежине и кнезови су истина још за дуго, бар по имену, постојали, али је све било по другом калупу. Кнезови су били сасвим нови људи, често пута родом из сасвим других кнежина. Народ их није познавао, те није могао бити према њима слободан и поверљив. Њихов ауторитет био је нов и потицао је из постављења и наредбе Кнеза Милоша. Као новајлије они нису познавали ни прилике ни потребе своје кнежине. И кад су их познавали, они нису ни могли ни смели ићи за њима, јер им то није била главна дужност. Старајући се једино да што боље испуне дужности према Кнезу Милошу и да одговоре што боље његовим наредбама, они су мало водили рачуна о томе колико ће тиме бити задовољене потребе народне или колико Бе то народу бити тешко. Новајлије у управљању, они су и грешили на штету народну. Најзад, нове потребе, недовољна упуства, апсолутна одсутност писаних закона, личне слабости скоројевића на власти, учинили су те је народ жалио за старим редом и за старешинама, на које је био навикао и сматрао их као нешто своје и природно.

И ако под Кнезом Милошем није било лако противити се његовој вољи и његовим наредбама, ипак се незадовољство са новим редом јавља врло рано, и траје до краја његове владавине. Већ 24

јула 1816 године пише Милосав Здравковић, Ре-

7 „У Црној Гори још се не може замислити да се у неком. племену постављају за чиновнике иноплеменици, туђи људи“ _ (Ј. Ердељановић, Насеља ТУ, 225—226).