Наш народни живот

ава

СЕЛО КАО ДРУШТВЕНА ЗАЈЕДНИЦА. 57

Овакви зборови читавога села нису се скупљали само по својој вољи. Понекад их је сазивала и власт, кад би имала што да им саопшти. Милован Видаковић прича како је пред Кочину Крајину дошао у Неменикуће њихов ага Ибрајим и одмах призвао к себи „кнеза и све кметове, те им неке наредбе још у вече изложио; пак сутра дан даде цело село пред свој двор сазвати“ и саветовати да не пристаје уз Немце. 14 новембра 1812 пише Карађорђе војводи Кара-Марку „да сазове. све кнезове и кметове, мало и велико од његове кнежине... и да им закаже да сваки старинац турску земљу не држи, него војвода све дошљацима да. подели.“> 3 децембра 1829 препоручује Кнез Милош да порезу „сваки кнез у кнежини по главама, а кмет у селу у договору и сагласију са сељанима својим по величини имјенија свачијег најправеднијим. начином расположи, покупи и хазни народној што пре донесе и преда.““ у

Учасници оваквих зборова називали су се велики пи мали или велико и мало или кмешови велики ш мали, изрази, који се у споменицима и документима често помињу и који значе „сви скупа“, „сви без разлике.“= Велики кмешови су у овом слу-

' Гласник 30, 115.

2 ДБловоднеи Протоколљ, стр. 76.

3 М. Петровић, ], 127.

4 У члану 128 Душанова Законика вели се: „Господин“ цар кади име сина женити или крштеније и буде му на потребу двор чинити и куће да свак поможе мал и велик.“ 1709 године „кнез Путник са свега села Бановца сабором п са кмешови ш велики пи мали“ шаљу „свидочну књигу“ митополиту будимском Вићентију (Гласник | одељ., књ. 3, стр., 146). 29 августа 1741 пишу из Пожаревца „Стефан Бугарин, обркнез вароши и диштрикта пожаревачкаго са сви кмешови велики пи мали“ (Гласник 1 одељ, књ, 4, стр. 289). 14 новембра 1812 пише Кара Ђорђе Кара Марку „да сазове све кнезове и кметове, мало и велшко од његове кнежине...“ (ДБловоднеи Протоколђљ КараЂорђа, Ле 1024, стр. 76). 27 фебруара 1822 пише Кнез Милош Марку Џодићу, коџабаши омољскоме: „При том свим кмешовом, малим ш великим и свакому у кнежини врученој Вам острејше налаже се...“ (В, и Н. Петровићи П. 379).