На изјаву г. Драшковића : (и написе његових послушника)

говори у својој Изјава, о томе су многи желели да чују шта ће рећи он и како ће се бранити од мојих документованих излагања, која. се многима чинила невероватна. | | Али о томе г. Драшковић ни речи! На такве се ситнице један Драшковић не осврће. Њему је главно да доказује, да је Под. Окр. "Задруга оштећена за време управе, у којој сам и ја био, да је за време, док је та управа заводом управљала, било нереда, неправилно_сти, штете, итд. итд. итд. и да за њу одговара стара управа и ја главом итд. — да доказује нешто, о чему га нико не пита, и што ја у главноме нити сам порицао, ни одрицао. Он у мојој књижици тражи узгредице, да се за њих закачи и да их побија, а оно, _што њега највише треба да тишти, што би га најјаче требало да буни, он превиђа, или се чини да превиђа. Заиста карактеристично! Своју Изјаву почиње као са неким исмевањем моје књижице. „У њој се“, вели он, „као у каквом лошем роману (!) прича очајна борба два човека који собом представљају два начела: један добра, други зла. Један има све што се даје врлини, а други све, што се даје пороку. “ (Све су то „неозбиљна извођења“, на која г. Драшковић не мисли одговарати; не приличи му! Али се зато ипак мучи и зноји да својом Изјавом докаже, противно МОМ „неозбиљном извођењу“, да докаже како =— начело добра представља он, а не ја; да то докаже ма и произвољним и подешеним наводима из Извештаја комисије а — неодговарањима на оптужбу због оборених и по-