На стрампутици : роман из предратног живота београдског

< 195 грешно и изговарала, што ју је чинило још

смешнијом. Немајући других сродника, Јуца се приве-

зала за »вет-Николину« кућу и од срца је во- ·

лела кћери његове, а нарочито »Верицу«, своју »лепу голубицу«. И Вера и Нада волеле су њену веселу нарав и смешна ћаскања којима је обиловала. Ушав у собу с повећом руковети цвећа, Јуца још код врата направи »кникс«, па жмиркајући рече:

— Добар дан, голубице лепе!... Бун жур!

— Добро дошли, Тета-Јуцо! — прихвати Вера, брзо остави вез, приђе и рукова се. Јуца, је пољуби у образ. -

Нада је била срдита на Јуцу због Верина састанка с Боровићем код ње, али се сад уздржа од прекора пред Вером, остављајући то за другу прилику, па рече у иронији:

=— Ви баш по француски, тетка Јупог

— Е, то је модерно, — одговори Јуца, па и њу пољуби. O

— Букет вам је диван! — примети Вера.

— Из моју башчу... Чекај, голубице моја, лепа! — Јуца извади велику ружу. — Најлепши цвет најлепшој девојки! — Закити Веру и опет је пољуби. — Слатка си ми, Верице лепа/... И теби, Надо, мудрице моја! — Ja левим оком, хтеде да извади цвет и за Наду.

— Хвала, ја се не китим!

— Онда... за тебе је, Верице моја лепа, и цео пукет, — па јој га даде и помилова. Таквог ангела нема у свету!

— Вазда ми ви, Гета-Јуцо, много ласкате, — говораше Вера, мећући букет у вазу.

— Ласкање и мажење кваре човека, —

примети Нада. — Е извинићеш, Надо! Сушта истина није ладкање, као што није лацкање ни то да си