На стрампутици : роман из предратног живота београдског

а O O u 196 а OSRP OI O O Ia

ти најмудрија од сви девојака, јабогме!... Незнате колико вас волим!... Свуд вас фалим ко два, дијоманта!

Ту би Јуца пришла да их поново грли m љуби, да је у томе Нада не предупреди:

— Хвала, тетка Јуцо!... Изволите сести.

Све три поседају.

— Јесте ли нам, Тета-Јуцо, донелн какву новосте — упита радознала Вера.

— Донела сам једну, али вредну...

— Каквуг — упита Вера брзо.

— Млади и високоучени господин доктор... али не онај што лечи, него сас диплому...

— Доктор права, филозофије...2

= А, а, тако!... Дакле, млади и елег... ee... i

= Елегантни, — поможе јој Вера.

— Јес", јес'... елегатни "господин доктор... нали Драгоје Боровић... ванџмрао за секретара у министерству...

— Авансоваог — упшта Вера доста немарно. |

— То баш није тако важна новост, примети Нада, незадовољна што се о њему говори.

— Е извинићеш! Има за кога је важна, јабоме, — и Јуца, жмиркајући, погледа Веру која се у том тренутку бавила око цвећа. А то је ентиресатно било... да вам причам само...

— Да чујемо! — рече Вера. | — Свратио он код мене, покуњен. Пштам ја шта му јег — »Ништа«, вели он. — »Нешто

ти фали, велим ја, да није инфуленцарР Треба да чуваш собу«... Аја, не слуша ти тај, вели: »Каква соба! Морам у канцеларију«... Увек вредан, увек!... Изашао на сокак, 'оће на трајван, кад ал новинар виче: »Политика! Политикај«... Драгоје ти купи новину, па и не гледа, него стрпа у џеп, а новинар му виче: »Госпо-