На стрампутици : роман из предратног живота београдског

дин Боровић!... а њега, знате, познаје цео Беград!... »Господин Боровић! Читајте Дневне Новости«... Кадтамо, а оно Драгоје аванзирао!..

— Боровић секретар или писар не чини велику разлику, — примети Нада, па упита: — Збиља, тетка Јуцо, откуд толико ваше пријатељство с њиме;

— Е, знаш, Драгоје је још као ђачић по= служивао код мога покојног Фиће... Послужи= вао! можеш вероватиг... А сад... велики госпо= дин, високоучени доктор/... Увек ти он сврати код мене на кафу.., Постала сам му као нека својта... и он ме зове »Гета-Јуца«... Кажем вам, таквог момка нема у целом Београду!... Данас секретар, сутра конзул, прекосутра министер!.. Заслужује најлешшу и најбогатију девојку... јабоме!

Ту Јуца жмирну оком и погледа и Верум Наду.

— Много га хвалите! — примети Нада.

— И заслужује, јабоме!... Е еј! У моје време нисмо се ми девојке много женерирале ни цифрале као данашње госпојице фрајле. Срећна, је била која добије господин' писара, или практикана. А данас; Свака ти то 'оће начелника, полковника, шшпектурал..

— Ја волим, Тета-Јуцо, кад ви причате о вашем девојаштву, — рече Вера.

— Е, ондк нису биле данашње андрмоље и измотанције на модерно... Тешешири као лопари!... те узане сукње, све се у њима саплећу!... те сокаком деклоте!... И ваздан којешта! — Таква му је данас мода, — смејала се Вера.

UN; Имате право, тетка Јуцо, — одобри јој ада.

Уђе собарица из предсобља. — Шта је било, Ана; — упита, Вера брзо