На стрампутици : роман из предратног живота београдског

198

и устаде.

Берта вели да ће хаљина сутра бити зацело готова.

— Јуче је рекла за данас, а данас за сутра. Тако она већ неколико дана! — срдила, се Вера. | — А модискиња је у предсобљу... донела, је шешире.

— Модискињаг — Вера се намргодпи. Одоцнила је... није ми више потребна.

Вера је још била под утицајем своје речи, дате Нади пре неколико дана. Али је сада заголица. радовналост, па се окрете сестри с питањем: >

— Могли бисмо их ипак разгледати... Шта мислиш, сејог

— Како хоћеш, — одговори Нада нехатно.

— Нека уђе.

Са неколико великих кутија о рукама уђе модискиња, клањајући се: — Добар дан, желим!

— Лепо од вас! — предусрете је Вера прекорно. — Кад задовољите цео свет, онда се сећате мене!... |

— Молим, извините, госпођице Вера! Вазда сеј старамо да прво вас задовољимо... Али... тек смо синоћ могли извадити из царинарнице рајере и француско атлазно цвеће... Верујте да тек од јутрос имамо готових шешира на избор.

Модискиња спусти кутије на диван, а Вера брзо приђе и стаде радознало отварати кутије једну за другом.

— Царинари су до-зла-бога самовољни, тужаше се модискиња. — Већ неколико дана лежи роба у стоваришту...

— Овај ми се не допада, сувише је глат... Шта ће вам ова старинска формаг — говораше Вера, одгурнувши кутију. — А овај... е, овај вреди разгледати.

Вера извади из кутије шешир с врло великим ободом, с рајерима, цвећем и тракама.

— Уа! колики је! — звачуди се Јуца,