На стрампутици : роман из предратног живота београдског

— -Тако нагле промене задају ми бригу!...

Чим је Нада ивишла, Јуца брзо приђе Вери, на тихим гласом проговори:

=— Имаш поздрав, Верице моја.

=— "Од њега... Боровићаг — упита Вера немарно. — Јес", Драгоје лудује за тобом... Заћорила си га! — говораше Јуца, вадећи мараму из џепа и из ње писмо. |

= Писмог... -О-не, нећу! Нашто дописивањер _ ; ; Š — Могла би само прочитати, па ако ти:се не допада, вратићемо га, јабоме... Рече да је »врло важнос. - |

— Шта може бити важног... Не, Тета-Јуцо, вратите му и реците да је то дрскост, ва коју —

— Ама прочитај га, прочитај! — прекиде је Јуца, ћушкајући јој писмо у руку.

Веру је ломило искушење. После јучерањег објашњења с Надом, чинило јој -ве да јој је симпатија према њему охладнела. А дописивање с њиме сматрала је непристојним... Али је радозналост вукла да види шта је то »врло важно«, па погледа на врата на која је Нада изишла, дохвати писмо и стаде читати.

Јуца радосно дахну. По паланачком обичају радо је улавила у »наводапилуке«. За Веру, коју је толико волела, чинила је то из свесрдне жеље да Јо) нађе човека достојна ње, да је види срећну. том старању није била свесна погрешака, које чини, као: што-ни своје паланачке мане није увиђала. А за Боровића је билауверена да је он најбољи од свих момака; па му је и погрешке праштала и правдала.

— Много ме је молио да ти га донесем, — правдала ce Јуца, гледајући Веру да види утисак писма на лицу њену. — Најпре сам се женерирала, али он навалио, навалио...

Вера је прве ласкаве речи прочитала, мирно.