На стрампутици : роман из предратног живота београдског

a au 159 · пе =

Али се наједаред трже, кожа јој се између обрва набра и лице порумене.

— Гле! Он ме је доиста просмо/...

— Јес", казао ми је... Јуче је био код зет' Николе.

— Како је смео предузети тај корак без мог одобрења»!

— Е, данашњи су момци таки... брзи, лакоумни... Али је то, Верице моја, из велике љубави.

Вера хтеде да поцепа писмо. Узбуњивала је толика дрскост. Срдито корачи два-трипут; образи су јој пламтели.

— Проспти девојку није грех, — говораше Јуца, жмиркајући. — Што више просиоца, већа, и дика.

Вера продужи читање, па се брзо опет изненади:

— Оца га одбио...

— Одбио, јес... И то ми је казао.

Веру је зачудило што га је оца сам од био, не тражећи да чује њено мишљење. Помислила је да је то учињено, можда, по споразуму с Надом која јој о томе не хтеде ништа, рећи. То ју је још више узбуђивало.

— Сеја је то, зацело, знала. Зашто је крила од мене»

— Није требала, али... знаш Наду...

Ордитост је у Вере расла све више. Усколебана јој душа подстицаше мисли које стаде гласно казивати:

— Не могу да разумем оцу што ми о томе ништа не рече, као да је то каква ситница!... О, то ме буни!... Сви ме запостављају као да сам дете... као да немам своје воље!... Одбио га, па добро, из каквих разлогар...

— Драгоје је очајан. Бојим се, учиниће какву лудост, — говорила је Јуца.

Из збрке која код Вере беше настала у мислима и осећањима са узбуђености и срџбе