На стрампутици : роман из предратног живота београдског

133

час на Боровића, час на оца и сестру, она се стаде мало стишавати, па опет продужи читање:

— 0! тражи састанак! Тражи га »што пре« ради »важног споразума«!...

— Јес", могла би после подне доћи код мене. 5

_ Вера се још јаче узбуни. Очи јој љутито севнуше, а уста задрхташе. ~

— Колика дрскост!... Боровић мисли да сам ја макаква потркуша са корза, 0!... Много уображава о себи!... Пропграо је и оно мало симпатије коју досад осећах.

— Немој наглити, Вера... то ће се лако поправити... Можда —

= Не, никако! — прекиде је Вера љутито, па јој стрпа писмо у руку. — Дреско, лудо!...

Вера узрујано пође по соби, па застаде код стола, мислећи о својој одлуци... »Било би, можда, најбоље кад бих о томе говорила с оцомо« Али се код те мисли плашљиво трже: стидно бп јој било да од њега тражи објашњења; осећала је кривицу што није умела да спречи Боровића од непромишљена корака. Не, код оце не сме подстицати то питање, кад он само њему ништа не говори... Остаје Нада; с њоме може бити слободнија; треба да јој покаже, колико је увређена тајењем тако крупне ствари која се ње непосредно тиче. Па ипак, сећајући се јучерањег разговора с њоме, стаде се колебати. Како да јој објасни своје сазнање о прошевинирг Неће ли у ње подстаћи још јачу сумњу о некоректности својој“... Одлучи се да причека, неће ли она сама повести реч о томе... Али, прекид сваких односа с Боровићем и другарицама био је неминован. Ту жртву налагала је и ћеринска и сестринска љубав.

У срдитости својој Вера се није могла позабавити мишљу о своме правом осећању према Боровићу; није била свесна клице, усађене јој у срцу, нити могућности бујања њена са от-