На стрампутици : роман из предратног живота београдског

_ O i o

пора који јој се чини. Била је вољна да угуши то обећање које је још тумачила обичном сим= патијом. Но ускоро ћемо имати прилике да видимо, колико јој је остварење те воље испало за руком... Мислила је још само на начин којим ће Боровићеву дрскост сузбити. Порука преко Тета-Јуце чинила јој се недовољном, а на састанак с њиме није смела ни помислити. Налазила је да је ипак још најбоље да му пиемом одговори. ·

Видећи Веру замишљену, Јуца се уздржавала да је не буни. Но како ћутање потраја подуже, побоја, се Надина повратка, па упита:

— Шта да му кажем

— Да је лакомислен, дрзак, луд!...

— Вера! Немој наглити...

— Сутра ће добити одговор какав је заслужио! —- рече Вера срдито, па нагло одеу своју собу. -

— Равмисли, Верице моја! — говораше Јуца за њом. — Бољега момка нећеш наћи, јабоме!

Јуца се окрете по соби, мислећи о пргавости и лакомислености данашњих момака и девојака. Хтеде да причека или потражи Наду, али се предомисли, па без »збогом« оде дома.

Када се Нада вратила из кујне, зачудила се, видећи да, у соби нема ни Јуце ни Вере.