На стрампутици : роман из предратног живота београдског

140

удило у женском свету. Модерно их је женскиње називало »старомодним« и »старовремским« људма, градећи у том смислу пошалице на њихов рачун.

По одласку Јуцину пријатељи су разговарали о питањима која им беху на дневном реду.

— Шта је у програму за данашње конферисање; — упита Паја, па приђе већем столу и потпали шпиритус око чајника.

— Нацрт правила за Дом Чиновничке Задруге и предлог о регулисању чиновничких дугова.

— Крупни задаци који повлаче милпоне!

— Тешко ћемо их моћи остварити, — примети Зарић, — ако нас влада не помогне већим зајмом, као што је помогла Официрску Заит — Главно је изабрати у Управни Одбор људе од угледа и поверења који би могли имати успеха и код владе и код грађанства на које ваља апеловати за помоћ, — говорио је Гојко.

— Наравно, наравно! — потврди Паја.

Настаде тренутак ћутања. Чуло се само како поклопац на чајнику стаде клопарати вода беше узаврела. Паја приђе, духну и угаси

шпиритус. — Препоручио си ми, Пајо, — прекиде Гојко ћутање, — да разгледам параграфе о

наслеђивању дедине имовине...

— Паг — упита Паја и попарп чај у ибрпчићу. — Ви сте адвокати чудни људи! Тражите споредне излазе п извијања п онде, где је закон довољно јасан п прецизан!...

— Пре свега, Гојко, твоја примедба о »споредним пзлазпма« п »извијању« могла је изостати, тим пре, што знаш да ме на то питање не подстиче никакав лични интерес, говораше Паја, разливајући чај у шоље. —