На стрампутици : роман из предратног живота београдског

141

Затим, прецизност тих параграфа није довољна, што сведочи и околност: да су разни првостепени судови доносили и разне одлуке о наслеђу. =

— Јест, кад се судије неће да обазиру на одредбе о наслеђивању мушке и женске деце.

— У чему је ствар: — упита Зарић.

— Право наслеђа, које би синови подједнако имали, треба ли да прелази подједнако и на њихову децу, била мушка била женска;/... Изволите, господо!... Чај је руски, Попов, а бисквит енглески, Албертов... Ко би волео слађи, ево шећера.

Гојко и Зарић приђоше већем столу, па сва. тројица седоше и стадоше пити.

— Охо! Чај је допста изврсан, — примети Зарић.

— Добио сам га непосредно из Москве, од архимандрита Српског Подворја.

После чаја Паја их опет понуди цига-

ретама. — Налазим, Гојко, да неправедне и нечовечне законске одредбе о наслеђивању очевине, које су заостале из старих времена, не сметају да се у наслеђу дедовине уклони таква неправда према женској деци — унукама.

— Неправда и нечовечност у закону не могу бити разлог за доношење незаконити одлука. Судови не смеју присвајати себи право које им закон не даје.

— Али у овом случају —

— Допусти, — прекиде Зарић Пају; рекао бих да Гојко има право... Богиња Правде везаних је очију, не обазире се ни десно ни лево, незна за сажаљење нити за друге какве обзире... Закони се не смеју газити; они морају бити светиња за свакога, а нарочито за, судије. Друкчије би настало у земљи растројство које би неминовно водило пропасти... Сетите се само историје старе Шпарте. Кад је