На стрампутици : роман из предратног живота београдског

119

мислите само, обећала да дође, па просто слаrama! А ми чекај, чекај... као туде!... Па ни на писмо да одговори!... Да јој кажете, Тета-Јуцо, ако сутра до подне не дође код мене, нећу више да знам за њу. |

— Hagaahy јој, госпојице Зоро.

— Бићу слободна, — рече Зора п узе цигарету са стола.

— Зашто не, јабоме! — и Јуца јој припали цигарету, па понуди пи Мару. |

— Мега... хвала! Оставила сам дуван... због очију.

— Увек си ти, госпојице Маро, разборита, уздржљива.

— Лепо, Тета-Јуцо!... Значи да сам ја не-

равборита и неуздржљиваг — говораше Зора као у љутњи, а волела је да се с њоме нашали. Јуца се озбиљно трже: — Како би' ја го-

спојице Зоро, тако што и помислила!

— Ипак, у вашој примедби има мало сатлмре на мој рачун, — рече Зора, мигнувши оком Мари.

— Ког Ја да сатирем тебег... Боже ме сачувај и саклони! — Ту се Јуца прекрсти. — Ја тебе здраво волим, госпојице Зоро! — И Јуца је помилова. — Где би, ја тако штог

— Mon Dien, quelle simplicit6! — cMejama, ce Мара.

— СтезЕ пе џегађје зоне! — додаде Зора, пуштајући модрикасто сиви дим кроз нос.

Јуца их пажљиво погледа, осећајући у њиховим речима погрду за себе. — Да није то пошмевање мениг

— Не, Тета-Јуцо! Хвалимо вашу досетљивост. — Како је то лепо говорити вранцуски и живети модерно!...

— Па опет исмевате наше »лопаре« и узане сукњег |