На стрампутици : роман из предратног живота београдског

150

— Све, све. ал, то не би могла понети... Изгледала би' ко: каква суклета!

— Како, каког — упита Зора смејући се.

— Јес к'о... к'о прави суртук!

Зора пи Мара прснуше у смех.

— Џпе дгоје стеашге! — рече Зора; затим наједампут баци цигарету, збаци и шешир на диван, па покуша да се попне на столицу, што

јој спречаваше узана сукња: — Доврага ис овом модом!...

— Шта 'оћешг... Чекај! — и Јуца је подиже. _

Зора седе на наслон, па се устури: — Овако седи султан на престолу! — Затим се стаде клацкати.

— Ју! ју! — повика престрављена Јуца, па брзо придржа столицу. — Пашћеш, враже један!

— Не бојте се... ја сам била прва гимнастичарка у школи.

Затим Зора скочи са столице, окрете се на десној потпетици као чигра, дрпну Јуцу за образ, па стаде гимнастичким кораком ићи по соби. — Овако марширају чешки соколи!

— Е, е, враже један!... Сваког ђавола знаш!

Зора је уживала у шегачењу с_њоме, па је омишљала и пошалице за њу. Но томе је давала повода п сама Јуца.

— Збиља, Тета-Јуцо. колико вам је година

— Извинићеш... Заборавила сам.

— Како се могу заборавити своје годинег

— Е тако, забораве се, јабоме.

— Још сте држећа жена, лепо изгледате, немате седих...

Јуци се допадало то ласкање, па је успијала уснама, дизала обрве и затезала кецељу, жмиркајући левим оком.

— За седе што велиш, е ту је наша мајсторија. — Не би човек грекао да имате четрдесет.

— Е, е!... бићедкоја више.