На стрампутици : роман из предратног живота београдског

= 154

= А да ли бисте се удали,. Тета-Јуцог

— Није Тета-Јуци више до тога, — примети Мара.

— Извинићеш!... Оно, што, кажеш, и није и јесте... како узмеш... У једну руку — да не кажем да сам здраво матора... али сам лепо проживела. с мојим Фићом... У другу пак, мислим, има још да се живи, а удају се и маторије. — Ту Јуца мигну оком. — Неће мачка миша!

Зора и Мара опет пренуше у смех.

— Јабоме! — рече Јуца, па се и сама стаде смејати.

— Браво, Тета-Јуцо! — пљескала је Зора. — Младо срце!... Знате штаг Да вам ми будемо прводаџике»

— Ћути, враже! — Јуда је лако удари по руци, а после краћег смејања упита: — Могу ли вас послужити чајем:

— Претпоставила бих каву... ако смем рећи;

— Скуваћу вам праву турску.

Јуца узе служавник и оде у кујну.

— Elle est ridicule par excellence! — cMejalma, се Мара. i

— Чудновато! — говораше Зора у афекту. — Сви ови старији... и мушки п женски... као да су са друге планете!... Смешни, шмокљанасти, одвећ заостали у културном напретку!... Не умеју да схвате модерни живот, модерне принципе... за њих су то шпанска, селај/.. Велика тврдоглавост! — говорећи то, Зора приђе прозору и отвори га.

— Машге етеп!... Што је човек старији, све је гонсервативнији, мудроваше модерни филозоф.

— Ево Вере! Долази као поручена! — И Зора, брзо приђе Мари, говорећи: — Помоћи ћешми да је склонимо на одлучан корак... Мој Стајић и њен Боровић хтели би да заједно просветкујемо наше веридбе. Ту идеју ја сам им сугерирала... Зар не би то било дивног Сав би пам Београд завидео, n” esl-ce pas vrai?

— Sans doute, rena идеја!