На стрампутици : роман из предратног живота београдског

152

Одмах затим уђе Вера.

На њој је била скромнија ношња без икаква накита, са шеширом малог обода, на коме је повеће бело перо нојево чинило једини украс. И тај контраст између ње и њених другарица ишао је само њој у прилог. На лицу њену могла се читати озбиљност п нека суморност.

Угледавши Зору и Мару, Вера се изненађено трже, па вастаде на самом прагу. Њихово присуство сметало је њеноме смеру ради којега је дошла.

— Откуда вас две-овдер

Но натмурена Зора предусрете је оштрим речима:

— А, дошла сиг... Одмах овамо, одговарај!... Где си ономад; Јесмо ли ми твоје луде да нас вучеш за носг... Па ни на ппемо не одговаралш!... То је неучтиво, ружно!

— Веруј, нисам могла... спречена сам била, мучила се Вера с одговором, па приђе Мари, рукова се и седе.

— Није довољно. Мораш рећи шта те је спречилог

— Допста, Вера, од тебе није лепо, — примети и Мара.

— Истину да кажем —

— Истину, истину! Не трпим врдања! упаде Зора у реч.

— Задржала ме Нада.

— Твоја красна сеја!... Разумем. Она влада ситуацијом. Ти п'ез раз Шге... послушна гускз!... послушна гуска!... Због таквих нас п зову гускама. — Бићу искрена: сеја вас две не воли.

— Зора се усиљено насмеја. — За мене ништа ново. Са њене љубазности ми смо п престале с посетама.

— Радо бпх хтела да знам, Вера, какви су Надини мотиви за тог — упита Мара.

У том тренутку провири Јуца на куинска