На стрампутици : роман из предратног живота београдског

153

врата. — И ти си ми дошла, Верице моја лепаг.. Седите, разговарајте. кафа ће часком бити готова, — рече, па се уклони.

— Дакле, говори! — диктовала је Зора, седајући.

Вера се непријатно осећала са ове принудне исповести. У злој вољи према Боровићу, зарад којега је и дошла, није била боље расположена ни према другарицама; па се п одлучи да прими бачену рукавицу прекора и осуде, налазећи да је ово згодна прилика да се с њима обрачуна. ·

— Ви знате да Нада у свему има своје

мишљење. Њој се не допада модерни покрет и мрзи кићење и луксуз.

– О знамо, знамо! — рече Зора иронично. — Зато си се ти са својом данашњом тоалетом вратила за неколико година уназад!

— Преживела, старовремска школа Надина, — примети Мара.

— Нада налази да је ваш утицај на мене велики... да сам се поред вас изменила... |

— Боље реци искварила, — продужаваше Зора с иронијом, па додаде, чудећи се: — А тегуе е! Као да ти сама ниси довољно свесна п самостална!

Зора се при том срдито лупи по колену, па, устаде, говорећи оштријим тоном у театралном афекту:

— Не разумем, како људи не могу да схвате тако јасну истину, да сваки човек културнога света, па дакле и женскиње, има права, на, слободно п самостално мишљење, на слободно и самостално кретање у животу!... Прошла су времена насилног туторисања и ропске потчињености. Данашњи културни напредак разбио је старовремске предрасуде и тиранију, и као вихор развејао старе и накарадне појмове о вависности и ропскоме животу женскиња. Модерни принципи овлађују светом... Ко би још