На стрампутици : роман из предратног живота београдског

имао право да ми диктује како ћу мислити и осећати, како се кретати и живети, какву тоалету носитиг... Не признајем и не допуштам то право никоме и никад — поп, ађзојитеп! јашај5!

После тих речи Зора је узбуђено ходала, по соби.

— Доиста, Вера, Нада нам чини неправду... un peu trop шсоге етепћ — рече Мара, намештајући цвикер који јој је често падао с носа.

о те оптужбе не задржаше Веру да каже што је у овом тренутку мислила, па рече мирно:

— Право да кажем, Надино је мишљење

оправдано... | — Шта; Оправдано! — прасну Зора згранута. — O! pardi, tu parles imprudement!

— Јест, Нада има право кад се љути на моју дружбу с вама и кад вели да сам се поред вас одала беспосличењу, јурењу за модом п луксузом...

Зора је нетримице гледала Веру у очи, не верујући да она то искрено и исповеда што говори. Али је озбиљан тон и бистар поглед Верин изведе из недоумице, па заједљиво, али нешто сниженим гласом проговори:

— Дакле, ми смо криве... ми смо тебе, невину и безазлену, на зло наводплер!... И ти се усуђујеш да нам то у очи кажеш!... О, ацеЛе ćtrange suprise!...

— Нада je без ширих и слободоумнијих погледа на живот, — говораше Мара. — Она је само вредна и добра економка у кући што јој, уосталом, није потребно... Али ти, Вера, ти нас изненађујеш!

— Оставимо то... Нада је —

— Настрану с Надом! — прекиде је Зора срдито. — С тобом имамо да се рачунамо... Мораш сасвим изићи на чистину... Твоје су речи незаслужени прекор, увреда!

Вера је хтела да пресече тај непријатни