На стрампутици : роман из предратног живота београдског

155 : јој говор, казујући им повост која ће их интересовати, па говораше:

— Не увиђам, зашто би вас вређале моје искрене речи, моје слободно мишљењег... Али, мислим, да ће вас јаче занимати новост коју имам да вам саопштим... Само бих желела да „остане у дискрецији. |

»Новост« и »дискрецијак учинише да радознала Зора заборави на »увреду«; стиша се за тренутак, седе, па упита:

— Eh bien, qu'est-ce que {u as?

Вера дахну, поћута, подиже прамичак косе што јој вираше испод шешира, па рече:

— Јуче ме је Боровић просио.

— Просиог — упита изненађена Зора јачим гласом, скочи са столице и радосно ухвати Веру за руку.

— Вера! Рапез-|ц уга!

— Збиља» — похита Мара такође с питањем. — А он је крио тај корак од нас!... Може ли се честитатир

— Не, оца га је одбио.

Зора и Мара зинуше од чуда.

— Одбио! — зграњавала се Зора.

— Одбио! — Est-ce розубјее — чудила се Мара. _

— Одбити ?beza! Certes Cest fort ćtonnant!

Зори је било невероватно да, је Верин отац могао одбити Боровића — такву, изванредну прилику! Али знајући Верину јаку симпатију за њ, очекивала је да ће у ње наћи одлучан протест против родитељске самовоље, па брзо упита:

— А ти, ша сћепег

Вера устаде и замишљено корачи два-три пут. Мислила је хоће ли отворено рећи своје расположење према Боровићу; па, не налазећи равлога, за неискреност, одговори:

— Ви се чудите, а мени је оцино одбијање