На стрампутици : роман из предратног живота београдског

156

сасвим разумљиво. Друкчије није могло ни бити.

Такав одговор изненади Зору још више.

__— ар... И ти то велиш тако лака срца, мирне душе!... Џпе угаје патуејб Ф'епјап... Оложила си се с мишљењем доброга оце и мудре сеје! М'ез|-се раз vrai?

— Оца је то, по своме нахођењу, свршио сам, не питајући за моје и Надино мишљење... Није ми било право, али сам се брзо умприла... Боровић није моја прилика.

— Ове чудноватије!... Та ти си до јуче била заљубљена у њега... j'en suis sure!

— Симпатија не значи љубав.

— Ковала си га у звезде! Налазила си да је Драгоје најбољи, најпнтелигентнији и најлепши од свих других!...

— Да, али је ли то довољно Из два-три разговора, признаћеш, не могу се познати врлине и мане онога, с киме се мисли засновати вечита брачна заједница.

— Врлине и мане! Вечита заједница! смејала. се Зора пронично. — П те зашћје, Мега, que tu parles des soltisesl.. Какве застареле појMOBO TH још имаш... Пре свега, људи се, та сћепе, не могу лако познати, ма колико их проучавала; али је интелигентност јамство п за врлине... Па онда, ко ти данас мисли на вечити брак» Није ли ти по вољи, раскини га. То бар данас није тешко. —

— Одрећи се Драгоја без борбе, о!то не

бих могла веровати, — примети Мара. — Јест, требало је ући у борбу п у њој истрајати, — продужи Зора још живље. — У

борби је драж и задовољство са извојеване победе која би морала бити на твојој страни... Толика принудна средства што нам стоје на ПИ 55 против родитељске самовоље!... а се не бих уздржавала ни од самога бегства. с Драгојем.