На стрампутици : роман из предратног живота београдског

— Таква средства не бих могла употребити, — одбијаше Вера и руком.

— Да, ти си страшивица! Оцина маза!... Драгоје, најсјајнија звезда на небу модерне омладине заслужује и такву борбу... А он те неисказано воли, обожава,

Вера је замишљено стајала. Њеним досадањим држањем диктовао је разум и одлука с којом је од куће пошла, па ју је обузимала, зловоља са Зорине наметљивости да је скрене с пута. Бунили су је Зорино лакоумље и »принудна« средства, а реч »бегство« била јој је одвратна... »0, бегство из родитељског дома! То никад и ни за когај«...

У Вериној замишљености Зора је гледала, њено колебање, одлучивање, што јој подстаче наду да је још може придобити, па прошапута, Мари на уво: »Потребна су јача средства«... Затим говораше гласно:

— Ећ еп, есоше-тој, Мега!... Кад ти досад ниси могла да схватиш Боровићеве врлине, онда... он и није за тебе.

— О, друга ће га једва дочекати! — прихвати Мара. j

— Ja се ни за тренутак не бих премишљала, — додаде Зора.

Вера је погледа изненађено. — Твој је "идеал Стајић, зар нег

— Je veux fe dire sincerement, mon amie... II ако искрености не заслужујеш... Стајић је постао мој идеал само зато, што сам се уверила да Драгоје теби нагиње. Данас пак, кад знам твоју одлуку, зар би ми тешко било да раскинем још лабаву везу симпатија за Стајића/... Та, он се с Драгојем не може ни поредити!..,

Вера се трже као да јој је игла срце жацнула, па згрануто гледаше Зору. Изненађена и збуњена, остаде за тренутак непомична. Њену душу стаде раздирати мучно осећање које у тем тренутку не умеде да схвати. Је ли то мржња