На стрампутици : роман из предратног живота београдског

158

или суревњивост којом јој у срцу зачета клица узбуњиваше млађану душу пред изненадним обртомг... Мада се старала да прикрије то неповољно осећање и забуну, пе могаде се уздржати од иронична узвика:

— А, таког!...

— Да, тако!... У избору између Стајића и Боровића не може бити двоумљења. С'езе certaiпетепе, Улазак Јуцин прекиде неугодан положај Верин. Јуца је носила каву.

— Права, турска, кајмакли! — и Јуца спусти служавник са шољицама на сто. — Изволте, слуноте се!,.. Вера, оди и ти.

— Хвала! Не волим црну каву.

Зора запали цигарету п узе шољицу. Јуца пружи и Мари, па и сама стаде сркати. Вера је расејано тумарала по соби.

— Овако добру каву нисам скоро пила, хваљаше је Зора. |

— Доиста, дивна! — потврди и Мара.

Јуца је уживала у тој хвали, па непропусти да са доста поноса каже: — Мало која у Београду уме да скува праву турску... То сам

ја од мога покојног Фиће научила.

Из забуне и пронична узвика Верина Зора је опазила њено суревњиво осећање; то јој је годило. Било јој је по вољи што је ту жаоку могла убацити у њено срце и узбунити јој колебљиву душу, верујући да ће подлећи искушењу. Весело се осмејкивала, гледајући Веру како забринуто тумара по соби, па беше вољна да се мало нашали:

— Овако, Тета-Јуцо, пију каву старовремски момци, — па стаде јако сркати и пуштати сиве колутове дуванскога дима. Али намах устаде, остави шољу и цигарету, па брзо приђе Вери.