На стрампутици : роман из предратног живота београдског

— Вера! Ти још п незнаш за најновију моду“ - |

— Каквуг = упита Вера немарпо.

— Glockenkleid.

— Какав глокнклајдг

— Мартнаце!.,. Сукња испод бедара узана, доле широка и кратка... право звоно.

— Звоног То мора лепо изгледати, — примети Јуца. :

— Берта је јутрос добила »Журнал«. Нас две одмах смо наручиле. Могла би и ти.

— Биће времена.

— Зоро, време нам је, — рече Мара, гледајући у сат на руци, па устаде.

— Могла би с нама и ти, Вера, — говораше Зора, мећући шешир на главу. — Код

Aube je данас весело друштво... све сама модерна омладина. = Не, никако не могу, одби Вера одлучно. При поласку Зора приђе Вери и у пола гласа, али изразито рече: — Добро размисли, Вера! Твоја ће одлука бити и за мене судбоносма... Не смећи то с ума. Вера поцрвене, отвори уста, али не рече ништа.

— Au revolir!.. — Ораовар! — рече Јуца испраћајућп Зору и Мару. — Молим, извол'те и другипут!...

Вера је смућено корачала по соби; корак јој је сад био бржи, — постала је нервознијом. Зорине је речи стадоше јаче узбуђивати; њу је сад мрзила из дубине душе, па јетко проговори: — »Судбоносна« одлука!... Хтела би Боровићаг... Јест, ако ја то допустим...

И Вера је узрујано и даље корачала по соби, кад се Јуца врати из предсобља и упита:

— А шта ти онај враг вели »судбоносно«»

Вера није пи обратила пажњу на, њено пи-