На стрампутици : роман из предратног живота београдског

вашем измирени и загрљени... Не брини, Вера, добро познајем њихов менталштета.

___ Верагаје узбуђено, али пажљиво слушала: Чинило јој се да су му разлози оправдани; па ипак се плашила бегства као корака недопу= штена, зазорна, нечасна. |

— О! тако дрзак, тако нерасудан корак!

Драгоје јој опет узе пи пољуби руку. Рука јој је била врела као у грозници. Хтела је још нешто рећи, али јој усне гадрхташе и реч се изгуби... Она нагло истрже своју руку.

— Мила Вера! Греба да имаш вере у мене, па ће нестати и најмање сенке твоје бојазни. Сваки је мој корак добро промишљен, одмерен... Под заштитом моје обазривости и енергије, као под ритерским штитом, можеш бити безбрижна. Моја ће те љубав чувати као зеницу ока, свога.

— Не, Драгоје, тим путем не могу...

— Све би друго било узалудно, Вера.

— Заводите ме у грех, у пропаст!... О не! Збогом!

И Вера одлучно пође изласку.

— Стани, Вера! Једну реч само... Размисли!... А сутра, у седам часова, када сунце зађе, проћи ћу твојом улицом... проћи ћу и сутра м прекосутра... Будеш ли се одлучила, пођи за мном. Чекаћу те на Великим Степеницама,..

= Не, никако!...

Вера нагло изиђе, управо побеже, престрављена помишљу на бегство. А у ушима јој је непрестано звонио број »седам« који Боровић беше јаче нагласио.

Драгоје је гледао за њом с осмехом на лицу. Верина велика узбуђеност и страх од бегства нису га поплашили. Кад само има љубав њену, био је тврдо уверен да ће је и за свој предлог задобити, па гласно говораше: | — Неодлучна је, бојажљива... Али ће јој