На стрампутици : роман из предратног живота београдског

љубав одагнати страх и начинити одважном... О, поуздано!

рагоје је задовољно трљао руке, кад уђе Јуца, жмиркајући и осмејкујући се лукаво.

— Дакле сутра, у 7 сати

— Морала си прислушкивати! — срдио се Драгоје.

— Ју, нисам, богами!... Чула сам последње речи и... разумела... Сад је на мене ред, Драгоје, да ти кажем: дрско, лудој... Како' само можеш мислити —

— Не бој се, све ће се лепо свршити.

Јуца је неповољно вртила главом. — То ли је, дакле, био твој »план«“... Вера се од њега, чини ми се, поплашила... неће ти доћи. Право има.

— Ако не сутра, доћи ће прекосутра.

— Добро пази, Драгоје, шта радиш! Не смеш обрукати ни моју Верицу ни зет Николу.

— Не бој се ти за њих.

— Ствар је опасна, дилекатна... Али се надам да ћеш ти то све лепо свршити, без кастатрофе.

— Нема ту никакве катастрофе. Буди без бриге.

— Ако ти план срећно испадне за руком, не заборави да сам ја била наводацшка.

— Добићеш свилену хаљину, — рече Драгоје више презриво него иронично.

— Само модерну, од ерте... јабоме!

12%