На стрампутици : роман из предратног живота београдског

сз и ___________

— Зар сам могла допустити да пођеш стрампутицом, затрованом грехом, загађеном срамом» =

— Тај би срам пао само на мене.

— И на наб... и на нас.

— Неправедни сте, немилостиви!... Нисте ми дали да пођем правим путем... он вам није у вољи! Не дате ми ни стрампутицом... она вам је грешна, срамна! 0!... |

— Moja љубав, Вера, хоће тебе чисту као злато, светлу као сунце, узвишену над сваком слабости која понижава.

— О, поред вас пи љубави ваше мени нема, излаза, нема опстанка, живота!

— Зашто се узбуђујеш неправденом срџбом против оних, који те воле више свега

— Зато, што је ваш отпор мнетраведан, п он ми подстиче оправдану српбу.

— Наш је отпор само за срећу твоју... Боровић ни пређе није био достојан тебе, а после дрског и нечасног завођења постао је сасвим немогућан.

— 0, »недостојан«, »немогућан«! — бунила. се Вера.

— Тако је, тако!... Мораш се старати да га заборавиш.

Вера се чудила, како се од ње тражи оно, што не може бити, па говораше тврдо уверена, и с дубоким осећањем:

— Да заборавимр... Како да заборавим, кад ми је у срцу, у души, у уму дубоко урезана љубав његова!... Она ме привлачи неодољивом снагом; она ме је хипнотисала те влада, мноме као послушним дететом!... Мисао нањ не оставља ме ни дању ни ноћу; сан ми се одбио, па и кад заспим, нада мном лебди слика његове велике љубави!... Ах, сејо, не тражи од мене немогућности!

— Чудан занод!... Доиста, ти сви хипнотиcana !