На стрампутици : роман из предратног живота београдског

292

Нада је тим више била у бризи како ће Веру стишати.

Јуче је Вера била мирнија, предусретљивија. могло се с њоме разложније говорити. То јој је потхрањивало уздање да ће време утицати на стишавање Верине страсности... Ако ли би и данас нашла Веру непомирљиву, одлучила се да отворено саопшти оци све, па и покушај бегства, верујући још да ће његови разлози бити моћни да је изведу на прави пут.

Нада приђе Вери п пољуби је.

= Мило ми је, Вера, што те овде видим. Већ је толико дана како ниси излазила из своје собе... Али, данас си ми опет забринута тужна»

— AX, сејо, тешко ми је у души

— Разумем ти мучно осећање са пропале наде, али ће њега брзо нестати... Потребно је само да се смириш, да почнеш живети обичним животом. У занимању, раду, заборављају се непријатности, душа се стишава.

— О, живот, рад!... Мој је живот пуст, досадан, јадовит... ништа ме вшше не занима. Осећам се усамљена, напуштена... никога да ме подржи, да окрепи у нади!...

— Кад би јасно схватила немогућност остварења своје наде, душа би ти била мирнија... Њу разум лечи.

= О, разум!..: :

= Да, разумно пресуђивање немогућности.

Веру узбуни реч »немогућност«, па срдито говораше:

— Зашто немогућностр... Зато, што се испречило родитељско право да располаже својим дететом као трговачком робом, по својој вољи!... Зато, што ми твоја »сестринска љубав« насилно омета остварење љубави моје!... Колико сте бездушни!

— Не говори тако, Вера...

— О сејо! Рана коју си ми ти задала, много јаче боли!