На стрампутици : роман из предратног живота београдског

|

променљиве одлуке, почела је постајати мирнија, хладнија; душа јој се није више узбуђивала. Тај јој је мир, бесумње, дошао као реакција, као потребно стишавање и одмор после туге и очајања.

Пришла је прозору и отворила га. Гледала је подуже на улицу, мислећи при том: »Свдам дана како га нисам видела, нити што чула O њему!... А_уја је Тета-Јуци, зацело, забранио долазакје... Затим намисли да се сад одмах спреми за излазак. И, кад се хтела уклонити с прозора, намах се прену:

= Онг... Јест, он је!... | С радосним осмехом пратила је његово приближавање улицом, а срце јој је брже куmamo... Помислила је, како би му саопштила, жељу да чека код Тета-Јуце; и, кад му је то хтела рећи, наједанпут се трже изненађена и поплашена.

— Гле! Ето га овамо!... Чудновато!...

Вера се брзо одмаче од прозора забринута: шта саде!

Из предсобља се зачу звонце.

Вера, која је малочас била смела и одлучна да се не обазире више ни на кога, сад се збуни и поплаши од Наде, па погледа на собња врата. Побоја се да сама прими Драгоја: »Не, немам довољно смелостиј« па пође да, се склони. . |

Уђе собарица. — Господин Боровић...

Вера, застаде. Још се колебала, па збуњено проговори:

Кент кажите му, Ана, да не могу.. Али не, чекајте.., нек... нека господин Боровић изволи...

Собарица, изиђе, а одмах затим појави се Боровић на вратима, где застаде за тренутак, погледа пажљиво по соби, па доста тихим гласом рече:

— Сама, си“... Каква, срећа!

НА СТРАМПУТИЦИ, 16