На стрампутици : роман из предратног живота београдског

SCUK = а а 5 919

Тада брзо приђе Вери, пружајући јој обе руке. — Мила моја! Колико сам жудео да те видим |

Вера уступи корак назад и опет погледа на собња врата. Али је тај тренутак неодлучности и бојазни био врло кратак. Лице јој се осмехну, радост је обузе, п она му нагло паде у загрљај.

— Ах, мила Вера! — говораше Боровић, љубећи је. — Колика радост!... Страховао сам — Тише, тише! — опомињаше га Вера,

обазирући се.

— Толико дана жудим и чезнем да те видим или ма шта сазнам о теби!... О, срећан сам, срећан !... -

Вера се отрже из загрљаја, па тихо рече:

— Твоја је смелост, Драгоје, врло велика!

— Видео сам на прозору тебе п твој мили осмејак, а силна чежња за тобом привуче ме и осмели... Да знаш само колико сам бринуо о теби, колико пропатио са кобна неуспеха!...

— Познат ти је узрок мога недоласка7

— До најмањих појединости... Колико сам се плашио! Био сам очајан тебе ради.

Вера опет погледа у врата, па говораше брво:

— За мене се не плаши. Неуспех ми није ниуколико изменио осећање за тебе. Никаква спла неће бити моћна да угуши огањ љубави у срцу моме... Огорчење ме чини способном на све — само се тебе не могу одрећи. И нема ничега што не бих могла учинити за нашу победу или — смрт!

Драгоје се топио од милине п усхићења, а преко усана му прелетаху узвици:

— 0, мила Вера!... Мила Вера!...

Вера му пружи руку коју он обасу страсним пољупцима.

— Доћи ћу тамо до подне... чекај ме!...