На стрампутици : роман из предратног живота београдског

- 943 Сад иди! Жудња је задовољена... Сеја те не сме овде затећи... Иди, иди!...

— Не бој се Наде... лако би се оправдао: важни ме разлози упућују оци кога не затекох у радњи...

— О, кад би она, хтела да чује за разлоге!.. Иди! А ја ћу што пре доћи.

—- „Кудно ћу те чекати... Мисао на нов покушај —

— Мислиш опет на —

— Не на бегство, већ на начин, како би се оца могао придобити и сеја омилостивити...

— Не, Драгоје! Сад сам тврдо уверена да би сваки такав корак био узалудан...

Вера, се опет обазре вратима, па говораше одлучно:

— Пређе си ти хтео бегство, сад га хоћу ја... и то што пре... још данас, кад нико на io HH помислити неће... Сваки тренутак у овој кући за мене је неиздржљиво мучење.

Боровић је радосно гледао, изненађен толиком одлучношћу; па је загрли, говорећи:

— О, мила моја! Колико си ме обрадовала/... |

— Твоја смелост прештла је и на мене... Сад иди, иди одмах!... Буди спреман.

Вера, га испрати до врата, где се пољубише. У повратку Вера брзо приђе прозору, гледајући подуже за Драгојем који је радосно хитао Тета-Јуци, срећан са неочекиваног обрта.

Вера остави прозор замишљена. Али јој се на лицу могао читати израз необичног задовољства чежњиве јој душе, а очи су јој блиостале сјајем какав се само у радости огледа. Такво вадовољство осећају они, који на првом кораку виде успех у започетом послу... Пре доласка Драгојева није могла ни помислити да ћв јој жудња бити тако брзо остварена, па јој је сад душа била, раздрагана. Задовољство јој

16%