На стрампутици : роман из предратног живота београдског

_________________ 27

је било повећано и тиме, што је Драгојев долазак прошао тако срећно, без непријатних позледица, каквих би, зацело, било да га је Нада, астекла у соби... Та срећна случајност храбрила. ју је у нади да ће и намишљени корак бити добре среће.

Вера погледа на часовник: «Десет п по... до једанаест бићу готова... Мислила је на изговор за излазак, ако јој не би испало за руком да промакне незапажена од погледа забринуте јој сестре. Осећала, се одважнијом него икада.

Наскоро дође Нада. Она се обазре по собп, погледа Веру, па брзо упита:

— Неко је долазио, Вераг Чула сам звонце.

— Јест, имала сам посету. Е

— Посетуг У ово доба... тако кратку!... Ко је биог у

Вера помисли најпре да јој не каже истину, али је обузе пркосно расположење са незадовољства према сестри, па рече:

— Драгоје Боровић.

Она је с осмехом изговорила његово име, гледајући радознало да види утисак на Надину лицу. Очекивала је буру у сестринској јој души, и није се преварила.

Нада се промени у лицу, чело јој се набра, а очи севнуше као у тигрице. Али осмејак Верин учини да посумња у истинитост њене речи, примајући је као незграпну шалу, па упита:

— Боровић»... Ти се шалиш“... Шала ти је несмислена!...

— Немам такав обичај, — рече Вера 05биљнијим тоном. — Он је овде бпо.

Нада се згрануто трже и оштро погледа Веру. Крв јој појури у лице, а узбуђене груди успламтеше гњевом.

— Зар и то може бити!... Како је само