На стрампутици : роман из предратног живота београдског

947.

нијих правника и најсавеснијих судија наших... Надам се, Вера, да те је онај лакоумни покушај освестио и да сад — |

— Узалудан говор! — прекиде га Вера. Боље би било да причате ваше новости.

— Па добро... Друга се новост тиче тебе...

— Мене...

— Судски писар Рашић казивао је друговима о одбијању Боровићеве прошевине, каси о томе, како ће Боровић наћи начина да самовољног родитеља натера на пристанак.

— Охо! да натера! — примети Нада иронично. — Биће да је он то сам казивао Рашићу, — говораше Паја. — Боровић је сујетан, а сујетни су људи хвалише.

— Драгоје је частољубив а не сујетан, бранила, га је Вера.

— Јест, његову частољубивост потврђује трећа новост. Чујте само!... Од јутрос се у вароши говори о некој важној проневери у министарству... — Проневериг — живо упита Вера.

— Кажу да је некакав поверљиви акт из канцелариског стола Боровићева допао у руке аташеа једног страног посланства, чиме су његова част и положај доведени у питање.

— Из његова стола — забрину се Вера јаче.

— Тиме је, кажу, откривена нека, крупна државна, тајна. i

— 0, то је озбиљна ствар! — примети Нада којој у том тренутку прелете мисао да би та проневера, могла, можда, послужити против Верина љубавног слепила.

Вера је забринуто оборила главу. Она је знала само за врлине Драгојеве, па је веровала да му његова частољубивост и патриотизам не би допустили такву срамну проневеру. Нестанак поверљивог акта из његова стола још не