На стрампутици : роман из предратног живота београдског

=—. = об

читала му на лицу озбиљност и замишљеност, па се побоја да он већ све зна, те не имаде смелости да га по обичају загрли и пољуби у образ. Али је мало охрабри његов доста нежан отпоздрав, па заузе смелије држање.

- _— Видим, Вера, спремна си за излазакр

— Јест, драги оцо!... Нисам излазила већ неколико дана, а време је врло пријатно...

— Доиста, али... Желео бих да говорим с тобом.

Та жеља његова жацну Веру. Плашила се разговора с њиме, али мирно рече:

— Врло радо, оцо!... Који минут могу остати.

— Нашће разговор, Вера, подуже трајати.

Сад је Вера била начисто. »Нада му је, зацело, испричала све догађаје последњих дана«, помисли она, па.попреко и 'ордито погледа сестру. Затим скиде жакет и шешир, па Надп, која приђе да јој их прихвати, рече тихо а набусито: »Гиг с... Али јој Нада одговори такође тихо: »Буди паметнај« па остави ствари на диван и стаде код овалног стола.

Вера застаде на три корака пред оцем, гледајући га право у очи. Жмарци јој прођоше кроз тело и осети јаче куцање срца; алп је била спремна да и пред њим одлучно брани своју неутољиву љубав.

Никола се накашља, погледа је, па рече:

— Оно, што имам с тобом да говорим, драго дете моје, врло је озбиљне природе.

Веру обли руменило, али мирно рече:

— Спремна сам да чујем, оцо.

— За питања која ћу ти учинити, још сп ми врло млада, кћери моја. Али је наишао тренутак кад, п преко своје воље, не могу да их избегнем... Шре свега, — Никола извади из џепа писмо и пружи јој, — прочитај ово.

Уздрхталом руком Вера прихвати писмо, брзо га отвори и погледа на потпис, па дахну