На стрампутици : роман из предратног живота београдског

961 |

слободније. Не беше оно, чега се бојала. Прочита писмо смелије, преко усана јој прелете иронични осмех, па га врати оцу, гледајући га упитним погледом, а готова сасвојим негативним одговором.

— Као што видиш, Гојко тражи твоју руку.

— Ах, Гојко!... У добри час! — рече Нада задовољно, налазећи да је Гојкова жеља дивна прилика да Веру спасе из Боровићеве замке.

Вера помисли за тренутак како ће одговорити, па поче: | i

— Али, оцо... — и,збуњено застаде. Но из те забуне изведе је отац који јој говораше: A — Знам, Вера, изненађена си... Не тражим. ти одмах одговора... Истина, ниси ми још за удају; потребно би било да се у овој кући најпре добро спремиш за своју будућу кућу; а поред тога требало би ми најпре Наду удомити... Али има разлога који ме нагоне да Гојкову жељу озбиљније прихватим. А знај, даће о томе одлучити само твоја реч.

— Али, чудно ми изгледа, оцо —

= Чудно ти је, ваљда, — упаде јој отац у реч, — што сад хоћу да чујем твоје мишљење, кад то нисам учинио приликом Боровићеве прошевине; Остао сам ти дужан објашњења... Признајем ти да се за то кајем, јер бих, зацело, уштедео и себи и теби многе непријатне последице. Али је било јаких разлога које ћу ти сад показати...

Вера и Нада радознало му приђоше, па слушаху његов говор напрегнутом пажњом.

Никола се накашља, па отпоче:

— Ви знате да је Боровић као студент био мој питомац. Нећу вам набрајати шта сам све за њега чинио; рећи ћу само да сам га нештедице помагао, верујући да ће бити ваљан и честит човек, и да ће спремом својом користити држави и народу. Али он није оправдао наде