На стрампутици : роман из предратног живота београдског

==— 299 = ———

моје. Убрзо је показао лоше стране свога карактера... Изнећу вам само два-три примера пз опхођења према мени; они ће вас о томе довољно уверити...

Никола застаде за тренутак, мислећи, па продужи:

— Прошле године, било је то у фебруару, дође ми тај млади господин у радњу и затражи повећу суму на зајам. Обећавао је даће је одужити за два месеца, када ће »поуздано« примити новац »од свога имања на Убу« што га је продао Упској Општини. Дадох му тражену суму Gea речи пи, разуме се, без интереса. п без признанице — у четири ока... Прођоше два, четири, па и толико месеца до данас, а тај господин ни да се извини!...

— Доказ његове несолидности, — рече Нада.

— То још не значи да неће свој дуг часно измирити, — брзо јој примети Вера.

— Можда ће твоје надање, Вера, разбити ово што ћу сада рећи... Из радозналости, а п по трговачком обичају да се ближе упознамо с приликама људи с којима смо у послу, пишем председнику те општине, молећи га за обавештење о Боровићеву имању. Добијем одговор да је општина, доиста, купила од њега неко мало имање што га је наследио од оца, п да му је одмах, још пре две године, исплатила целу погодбену суму, не дугујући му више ни једне паре.

— О, то је нечасна обмана! — чуђаше се Нада.

— ...коју је, можда, изазвала каква велика, невоља, — рече намах Вера доста осорним тоном.

Никола је пажљиво погледа и пизусти једно „Хми«, подижући обрве у чуђењу, па јој мирно одговори:

5 — Не, Вера, частан се човек ни у највећој невољи неће послужити лажју... Мени није