На стрампутици : роман из предратног живота београдског

до

Срећом ни удар, који задеси Николу, мада страховит за његово слабо срце, не имађаше опасних последица. Од страха за Вером беху га издале ноге и свест помркла. Али наскоро дође себи и, кад се сети револверског пуцња, поново га обузе очајни страх; тешком се муком подиже с пода и, клецајући и дршћући, пође вратима, па застаде.

— Немам смелости! — говораше очајно. Да је видим у крви... на издисају... О! полудећу!... :

Никола се ухвати за главу и занија, али се задржа на оближњу столицу; погурен, с тешким дисањем и отвореним устима, гледаше у врата избезумљеним погледом. Његово као смрт бледо лице с накострешеном косом и избуљеним очима, доби изглед грозовитог привиђења, које човеку мрзне крв у жилама... it обливен сузама, повика. очајно:

— Ох, мила Вера!...

Нада је, старајући се да утиша узрујану Веру, чула очев очајни узвик, па отуд гласно говораше:

— Не бој се, оцо! Никаква се несрећа није десила... Дођи!

Никола се прену из очајнога заноса. Грдна мора, која га је гушила, спаде са очајне му душе, те олакшано дахну: — (О, хвалим те, Боже! — Узвдрхтали мишићи почеше се смиривати, погрбљена се леђа исправише, а израз лица доби мирнији изглед. — Морам је видети... моју милу Веру! — Пође, а ноге му још клецаху. Нада се мучила око савлађивања Вере, али се побоја са оцина недоласка, па јој узбуђено рече: — Вера, оци није добро! — То поплаши Веру, дохвати је за руку, па рече: Хајдмо! И у истом тренутку, кад је Никола