На стрампутици : роман из предратног живота београдског

270

пошао њима, на вратима се појави Нада са загрљеном Вером.

Никола се трже назад, а поглед му беше управљен на Веру, у страху да не угледа крви на њој; па нежно, уздрхталим гласом, проговори: = 0, мила моја!...

Верино лице беше обузето бледплом као да у њему не беше ни капи крви. Дуге трепавице прикриваху јој очи које се не усуђиваху да погледају у оца... Милосна реч његова дарну јој срце и потресе млађану душу, па паде пред њим на колена, говорећи кроз плач:

— Можеш ли ми икад опростити, оцог

Никола је намах дохвати за руке, подиже и пољуби, грлећи је, а сузе му облише образе.

— Опет си ти моја лепа, моја мила Верица !

Вера му обасу руку пољупцима, а крупне сузе тецијаху јој низ образе.

— О, безумно сам пропграла љубав вашу!...

— Не брини за то, Вера, — говораше Нада. — И оца и ја волећемо те као п досад... бићеш опет наша љубимица.

— 0, како сте ме грдно поплашили, децо!... Умало ми срце није препукло од узбуђења и страха !

Нада му је објашњавала догађај с револвером, старајући се при том да га знатно ублажи »несвесним« очајањем, у коме га је Вера. дохватила, и »случајним« окидањем кад јој га је узела из руке...

— Опрости, оцо! — Сувише сам грешна према теби! == Мила моја! — миловаше је отац. —

Срећан сам што сам нашао своје залутало јагње... Оно ми је сад много милије. — Јест, оцо, залутала... безумно залуталај.,.