На стрампутици : роман из предратног живота београдског

НА И ИЕ РВ 9783

је по повратку у Београд, кад је очеву радњу узео у своје руке, пришао том културно-хуманом друштву с пуним уверењем, да његов рад може бити од велике користи и за београдско друштво и за Отаџбину.

Али откуда ту. Вере с њимег

Тога дана, рано ујутру била је повећа журба у кући Николиној. Нада се спремала на пут. Као пословоткиња Кола Српских Сестара, била, је одређена да с председницом тога друштва, отпутује у Ниш, где јој је требало остати који дан ради уређења послова у нишком пододбору и отварања школе и пансионата, за децу националних радника из Јужне Србије; а затим је требало ићи и у Врање и Пирот ради организовања. друштвених пододбора у тим местима.

Већ око шест часова беше Никола с кћерима на железничкој станици. Очекујући на, перону полазак воза, говораше Нади:

— Жалим, кћери моја, што баш данас идеш на пут. А мислио сам да теби и Вери приредим вечерас једно изненађење.

— ia | Какво оцог — заинтересоваше се и Нада и Вера.

= Писаћемо ти... Вера ће бити тако добра да те о њему потанко извести... За њега ћу и Веру држати до довече у радозналости, мада ће то бити тешко, — рече Никола с осмехом.

— Ах, оцо, зашто нам не кажешг — наваљиваше радознала Вера.

— Онда не би изненађење било потпуно.

= Не заборави, Вера, да ме о њему што опширније известиш, — препоручи јој Нада.

окомотива зазвижда. Нада се пољуби G

оцем и сестром, па уђе у вагон у коме ју је

председница већ чекала. И, кад воз пође, њу

пратише очеви и сестрини узвици: »Збогом! Срећан путј«...

_ Сутрадан је Вера писала Нади ово писмо:

НА СТРАМПУТИЦИ. 18