На стрампутици : роман из предратног живота београдског

сора, судија, адвоката и других, па и неколико наших познаница — све-су ме питале за тебе. Ове оне беху у нешто свечанијој тоалети, али на моје изненађење, без накита, тако да ми је готово стидно било за, моју бисерну огрлицу и бриљантске обоце, те сам се љутила на оцу што ми то није раније казао. Знам да се смејеш тој мојој неприлици и — скромности.

Грошло је било скоро пола сата у љубазном и живом разговору, кад опазих да смоу овој одаји остали само ми женскиње: господа, се беху неприметно удалила, па и оца. ___ Разгледах одају у којој смо, но не видех у њој ничега необичног. Средином се пружао велики дугачак сто, покривен зеленом чојом, и око њега повећи број столица; а на њему беху распоређени многи часописи на разним језицима и с интересантним насловима. Оца вели да у њима има занимљивих чланака о данашњем и старом историском развитку Слободног Зидарства, и о мистеријама старих Египћана п Грка; па кад дођеш, узећемо их и заједно читати... Поред великог ормана с књигама, на дуварима су висиле разне слике људи у групама и појединачно — ваљда слике знатнијих слободних зидара. |

Наскоро се отворише једна врата и уђек нама један од браће с подужом штаком, налик на владичанску, окићеном плавом траком; аза њим иђаху још двојица, носећи служавнике пуне белих ружа с плавим тракама. Међу нама се жагор утиша, а први брат. са штаком, поздрави нас речима: »Поштоване ч драге нам сестре, добро нам дошлеј« па нас позва да пођемо со њиме у дворану, у којој слободни зидари раде, како бисмо и ми »суделовале у њиховом раду на делима човечанске љубави и напојиле се духом који оплемењава души човекову«. А пре поласка рече нам да окитимо наше груди белим ружама, као »знаком чистоте срца џ сестринске љу-